Adresa telefon e-mail pozorišta
Pozorišta postoje razna – nacionalna, narodna, javna, privatna, komercijalna, klasična, alternativna…
Jedna stvar koja ih sve, bez ostatka, povezuje, jeste ljubav. Ne možete napraviti pozorište, ako ga ne volite. Ako ne volite reči, kostime, muziku, scenografiju, aplauze, druženje. Ako ne volite ljude.
Amaterska pozorišta su tek stvar za sebe. Da biste jedno takvo pokrenuli, porodili, prepovili, othranili, treba da u sebi nosite posebnu emociju. Veliku ljubav. Jer u startu znate da od vašeg rada neće biti neke vajde, bar u onom materijalnom smislu. Od pozorišta nećete živeti, plaćati račune, hraniti svoje porodice, ali ćete zato njime nahraniti svoje duše.
Pre 16 godina su Mira Sremčević i Ankica Ratarac u prostorijama Srpskog akademskog kluba konstatovale kako srpskoj dijaspori u Americi, naročito brojnoj koloniji zemljaka u Čikagu, nedostaje jedna kulturna institucija, koja bi okupila, nadahnula, podsetila ko su i odale su, kojim jezikom govore i odakle potiču. Pozorište se odmah nametnulo kao neprikosnoveni izbor.
Jer, gde bi se drugo bolje moglo sačuvati ono malo duše, gde bi se lakše moglo nasmejati, raznežiti, obodriti, okrepiti imigrantska srca, nego sa “dasaka koje život znače“.
Lako je u Srbiji skupiti glumce, režisere, scenografe, šminkere, inspicijente… Pored toliko pozorišta, škola i akademija, i pored toliko naroda. Pred dve entuzijastkinje isprečio se naizgled nerešiv problem… Pronadji talentovane i za saradnju voljne volontere, koji će na oltar kulture bez razmišljanja da polože ono malo vremena što im preostane posle duge radne nedelje i borbe za život. Ankica i Mira su se uhvatile ukoštac sa ovim problemom.
Oformljena je glumačka baza, uglavnom sastavljena od apsolutnih amatera, a vrlo brzo je postavljen i prvi komad ovog pozorišta, Nušićeva “Vlast“ (2005). Premijera u kulturnom klubu “Sveti Sava” je ispraćena ovacijama, krcata sala bila je svedok radjanju nečega o čemu se moglo samo sanjati.
I kada je sledeće godine Mira Sremčević prerano napustila ovaj svet, kod Ankice i glumačkog ansambla nije bilo ni trunke dileme da li i kuda dalje. Zavet se morao ispuniti do kraja. Pečat zaveta je da su pozorištu, “pozorištancetu”, kako su ga od milja zvali, dali ime “Mira Sremčević”.
Odlazak Mire Sremčević bio je veliki gubitak za pozorište, bila je ona vizionar, humanista, glumica, režiser, pisac tekstova, magnet koji je privlačio i okupljao. Za samo jednu godinu u pozorištu ostavila je neizbrisiv trag.
Ti prvi meseci i godine bez nje bili su teški, ali i plodonosni. Za kratko vreme pozorište “Mira Sremčević“ postalo je najvažnija kulturna ustanova u Čikagu. Nizale su se premijere, gostovanja, trupa putuje po celoj Americi… Kanada, Florida, Teksas, Kalifornija, Viskonsin. Ništa im nije bilo teško. Bez honorara (podrazumeva se), novac od ulaznica koristio se za pozorišne kostime, scenografiju, zakupljivanje pozorišnih sala.
Srpsko pozorište “Mira Sremčević“ nije stalo i ostalo samo na sopstvenim predstavama, već je organizovalo i bilo domaćin brojnim gostima iz Srbije, održalo tematske, pesničke, pozorišne večeri u saradnji sa crkvom i diplomatskim predstavništvima.
Značaj Srpskog pozorišta “Mira Sremčević“ prepoznao je i veliki Dušan Kovačević, koji im je dozvolio da bez honorara izvode sve njegove dramske tekstove.
Petnaestu godinu postojanja, pozorište je proslavilo spektakularnom predstavom “Zona Zamfirova“ u režiji Slavice Petrović. Najveći broj glumaca, živa muzika, ansambl “Dukati i biseri“, pevači, deca glumci… sve to u raskošnim kostimima i u izuzetno uspeloj scenografiji.
Dokazali su još jednom onu staru Volterovu misao da pozorište ne čine zgrade i aule, već živi ljudi sa njihovim duhom, talentima i emocijama.
Antonije Kovačević